ЗАР ПОЉУБАЦ МЕНИ, СТАРЦУ,
ДАЈЕШ, МЛАДА, СА УСАНА?
ЗАР НА МОЈЕ СТАРО РАМЕ
ПАДА РУКА УСИЈАНА?
ЈЕ Л’ ТО ЉУБАВ, ЈЕ ЛИ ШАЛА,
ТЕ ЈЕ ТВОЈА РУКА МАЛА
НА РАМЕНУ СЕДОГ СТАРЦА
ЗАДРХТАЛА, ЗАТРЕПТАЛА?
ИЛ’ СИ ДОШЛА, ЗЛУРАДИЦЕ,
ДА МЕ ВАРКАШ, ДА МЕ ЈЕДИШ?
ИЗМУЧЕНЕ СТАРЕ ГРУДИ
ДА ПОВРЕДИШ, ДА ПОЗЛЕДИШ?
“ЈА ТЕ ЉУБИМ!”… ТВРДИШ, МЛАДА,
ПУНА ЈАДА, ПУНА НАДА, –
АЛИ ЉУБАВ СЕДОМ СТАРЦУ
ВЕРУЈ, ДУШО, ТЕШКО ПАДА…
УВЕЛЕ СУ ГРУДИ МОЈЕ,
ТВОЈА ЉУБАВ ВАТРА ЖИВА –
ПА СЕ БОЈИМ, СТАРАЦ СЕДИ,
ОД ПЛАМЕНА И ГОРИВА.
Ђура Јакшић