Морам ти лепе вечери неке
зенице топле згледати до дна,
па ти на капке провидне, меке,
лагано као миловање сна
спустити усне.
Морам ти једном у дана јату
од мрског дана учинити драг,
па ти на срце, благо као брату
кад бих да бола отклоним траг,
спустити руку.
Морам, кад једном опазим да ме
с радошћу среташ последњи пут,
уз тиху песму на твоје раме,
тај такò чудно примамљив кут,
спустити главу.
Тако ћеш лепих јутара неких
пружајућ другој зеница дна
рећи: „О, где су они меки,
слични милошти лакога сна
пољупци њени?“
Тако ћеш често у ноћи јату,
када ти живот не буде драг,
рећи: „О, где је она као брату
да ми са срца збрише бола траг
додиром руке?“
Тако ћеш, после лутања разна
осамљен кад се видиш први пут,
рећи: „О, где је она мазна
рамена мога на осамљен кут
да спусти главу?“
ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ
