Čekam u senci jednog starog duda da mesec zađe i, skrivena tamom, po uskoj stazi što kroz noć krivuda, da siđeš k meni čežnjivom i samom.
Čekam, a lenjo prolaze minuti, i sati biju na tornju daleko. Već zora sviće, blede mlečni puti, a ja još čekam, – i večno bih ček’o!
O, šta je to što mene veže sada za jednu put, za jedan oblik tela, i što mi duša zatreperi cela, i sva nemoćna izdiše i pada, kad me se takne jedna ruka bela!
I sav zasenjen pred čudesnim sjajem lepote tvoje, slab, bez jednog daha, kao da svakog časa život dajem, prilazim tebi pun pobožnog straha,
posrćem, klecam, dokle me privlače, ko provalija tamna i duboka, i dok se strasnim prelivima mrače, tvoja dva crna neumitna oka…
