Чекам у сенци једног старог дуда да месец зађе и, скривена тамом, по уској стази што кроз ноћ кривуда, да сиђеш к мени чежњивом и самом.
Чекам, а лењо пролазе минути, и сати бију на торњу далеко. Већ зора свиће, бледе млечни пути, а ја још чекам, – и вечно бих чек’о!
О, шта је то што мене веже сада за једну пут, за један облик тела, и што ми душа затрепери цела, и сва немоћна издише и пада, кад ме се такне једна рука бела!
И сав засењен пред чудесним сјајем лепоте твоје, слаб, без једног даха, као да сваког часа живот дајем, прилазим теби пун побожног страха,
посрћем, клецам, докле ме привлаче, ко провалија тамна и дубока, и док се страсним преливима мраче, твоја два црна неумитна ока…
