Кад сам је други пут видео

Кад сам је други пут видео рекао сам:
“Ено Моје Поезије како прелази улицу.”
Обећала је да ће доћи ако буде лепо време.
Бринуо сам о времену, писао свим метеоролошким станицама.
Свим поштарима свим песницима а нарочито себи.
Да се кише задрже у забаченим крајевима.
Бојао сам се да преко ноћи не избије рат,
Јер на свашта су спремни они који хоће да омету наш састанак
Састанак на који већ касни читаву моју младост.
Те ноћи сам неколико векова стрепео за ту жену
Ту жену са две сенке,
Од којих је једна мрачнија и носи моје име.
Сад се читав град окреће за Мојом Поезијом
Коју сам давно срео на улици и питао:
“Господјице осећам се као ствар коју сте изгубили
Да нисам можда испао из ваше ташне?”
Ја сам њен лични песник као што она има и личне љубавнике.
Волим је више но што могу да издржим,
Више од мојих раширених руку,
Мојих љубавних руку пуних жара пуних магнета и лудила.
Мој сну, као асфалт избушен њеним штиклама,
Ноћи, за мене све дужа бачена измедју нас,
Она ми целу крв несрећном љубављу замењује.
Моје су уши пуне њеног кармина,
Те провидне те хладне уши то слатко у њима
Кад се као прозори замагле од њеног даха.
Како је она путовала померао се и центар света.
Померала се њена соба која не излази из моје гла.ве
Сумо времена, сумо ничега, љубавна сумо,
Још не престаје да ме боли уво
Које ми је пре родјења откинуо Ван Гог
То уво што крвари путујући у љубавним ковертама.
У стаклену зору палу у прашину,
Пливао сам што даље ка пустим местима да бих слободно јаукао.
Птицо наталожена у грудима што ти понестаје ваздуха,
Раднице поподне на тудјем балкону,
Већ двадесет година мој покојни отац не поправља телефон,
Већ двадесет година он је мртав без икаквих исправа.
О колико ћемо ужасно бити раздвојени и паралелни,
О колико ћемо бити сами у својим гробовима.
Још око ње облећем као ноћни лептир око свеће
И високе прозоре спуштам пред њене ноге.
Моје срце ме држи у затвору и води пред њену кућу
Где су спуштене завесе над мојом љубављу.
Та жена пуна малих часовника са очима у мојој глави,
Тај андјео, испрљан сунцем лист воде, лист ваздуха,
Љубоморне звери ору земљу и саме се закопавају.
О сунце надјено медју отпацима…
Зује упоредници као телеграфске жице,
Преврћу се голубови као бели плакати у ваздуху,
И мртве их крила годинама задржавају у висинама
Као што мене њена обећања одржавају у животу.
О сироче у срцу што ти бришем сузе
Моја несрећна љубави размено дјубрета
Стидим се док је љубим као да сам све то измислио.
Кућа, ништавило на свим прозорима,
Све је дигнуто у ваздух.
Само се још несрећни песници курвински баве надом.

Матија Бећковић

Једно уверење

Морам ти лепе вечери неке
зенице топле згледати до дна,
па ти на капке провидне, меке,
лагано као миловање сна
спустити усне.
Морам ти једном у дана јату
од мрског дана учинити драг,
па ти на срце, благо као брату
кад бих да бола отклоним траг,
спустити руку.
Морам, кад једном опазим да ме
с радошћу среташ последњи пут,
уз тиху песму на твоје раме,
тај такò чудно примамљив кут,
спустити главу.
Тако ћеш лепих јутара неких
пружајућ другој зеница дна
рећи: „О, где су они меки,
слични милошти лакога сна
пољупци њени?“
Тако ћеш често у ноћи јату,
када ти живот не буде драг,
рећи: „О, где је она као брату
да ми са срца збрише бола траг
додиром руке?“
Тако ћеш, после лутања разна
осамљен кад се видиш први пут,
рећи: „О, где је она мазна
рамена мога на осамљен кут
да спусти главу?“
ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

Једној несташној девојци

ЗАР ПОЉУБАЦ МЕНИ, СТАРЦУ,
ДАЈЕШ, МЛАДА, СА УСАНА?
ЗАР НА МОЈЕ СТАРО РАМЕ
ПАДА РУКА УСИЈАНА?

ЈЕ Л’ ТО ЉУБАВ, ЈЕ ЛИ ШАЛА,
ТЕ ЈЕ ТВОЈА РУКА МАЛА
НА РАМЕНУ СЕДОГ СТАРЦА
ЗАДРХТАЛА, ЗАТРЕПТАЛА?

ИЛ’ СИ ДОШЛА, ЗЛУРАДИЦЕ,
ДА МЕ ВАРКАШ, ДА МЕ ЈЕДИШ?
ИЗМУЧЕНЕ СТАРЕ ГРУДИ
ДА ПОВРЕДИШ, ДА ПОЗЛЕДИШ?

“ЈА ТЕ ЉУБИМ!”… ТВРДИШ, МЛАДА,
ПУНА ЈАДА, ПУНА НАДА, –
АЛИ ЉУБАВ СЕДОМ СТАРЦУ
ВЕРУЈ, ДУШО, ТЕШКО ПАДА…

УВЕЛЕ СУ ГРУДИ МОЈЕ,
ТВОЈА ЉУБАВ ВАТРА ЖИВА –
ПА СЕ БОЈИМ, СТАРАЦ СЕДИ,
ОД ПЛАМЕНА И ГОРИВА.

Ђура Јакшић

Што се боре мисли моје

Причу о жени која била инспирација за ову песму и својој тајној љубави емотивни кнез је однео у гроб, али песма „Што се боре мисли моје“ и данас се радо слуша.

 

Kнез Михаило Обреновић

Што се боре мисли моје.
Искуство ми ћутат’ вели.
Беж’те сада ви обоје,
нек’ ми срце говори.

Први поглед ока твога,
сјајном сунцу подобан,
пленио је срце моје,
учинио робом га.

Да те љубим, ах, једина,
целом свету казаћу,
само од тебе, ах, премила,
ову тајну сакрићу.